СВЕСТ

Мртви нисте о друзи мили !

Ни Фашизам ,Ни Хитлеризам , НЕГО ЗБОР!

Интервју са Бранимиром Нешићем, једним од утемељивача часописа „Двери српске“ (презето са сајта покрета ДВЕРИ СРПСКЕ )

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Интервју са Бранимиром Нешићем, једним од утемељивача часописа „Двери српске“

Саборна свест је тајна нашег успеха

Аутор: Недељник "Печат", Објављено: 03. 02. 2009.

Интервју са Бранимиром Нешићем, једним од утемељивача часописа „Двери српске“ и удружења Српски дабор „Двери“

Поводом обележавања десетогодишњице постојања часописа „Двери српске“ и удружења Српски дабор „Двери“, разговарамо са Бранимиром Нешићем, једним од оснивача овог часописа и удружења.

1. Господине Нешићу, можете ли нам објаснити одакле уопште идеја за покретање једне овакве националне (у почетку само студентске) иницијативе? Ово вас питам посебно узевши у обзир окружење и друштвену климу која је тада доминирала, а која, признаћете, није била наклоњена вредностима очувања националног идентитета које сте желели да (ре)афирмишете?

Ако се узме у обзир полувековна комунистичка диктатура у којој је све што има везе са Србијом и Српством било углавном цензурисано, цела последња деценија 20. века у Србији била је посвећена и духовном и демократском и националном и државном „прогледавању“ српског народа. У том својеврсном враћању српског народа Богу (кроз Православље) и роду (кроз велики број намерно заборављених српских православно-националних мислилаца), било је много искушења, скретања, лажних и намерно подметаних квазидуховних и квазипатриотских темеља. Велики број опозиционих странака у Србији (ако су оне уопште биле опозиционе, јер не треба заборавити да су скоро све изашле испод Брозовог шињела), нису успевале да се изборе и да поврате праве државотворне и демократске обрасце националне Србије. После великих протеста 1996/97. и свих потоњих дешавања која нису ништа плодотворно донела у оздрављивању српског народа, са још двоје студената Филолошког факултета у Београду (Оливера Дуњић и Бошко Обрадовић, заједно са мном студенти непостојеће катедре за србистику дотичног факултета), схватили смо да морамо да кренемо од самог почетка, да су све наше „друштвене“ куће с краја 20. века биле подигнуте на песку и да морамо темеље поставити на чврстој подлози. Тако се Савиндана 1999. појавио први број Двери, као гласило студената србистике непостојеће катедре за србистику Филолошког факултета.

2. Можете ли нам приближити како су изгледали ти „дверјански“ почеци на Београдском Универзитету?

Већ у првом броју засновали смо своју редакцијску политику на познатим мислима Светог Николаја Српског: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе“. Надам се да смо ту поруку успели да одржимо у протеклих 10 година нашег постојања. Када је о почецима реч, могу да вам кажем да ме за то време веже огромна количина позитивне енергије и невероватног ентузијазма који сам, заједно са свим другим људима који су се касније прикључили, имао у то време. Први бројеви су, у ствари, били студентски фанзини, које смо фотокопирали и ручно хефтали, у тиражу од само неколико стотина примерака. Прве трибине које смо већ после неколико месеци почели да организујемо на Филолошком факултету и наша прва комуникација са заинтересованим студентима других факултета Београдског универзитета, представљају почетак формирања нашег удружења. Данас, Српски сабор Двери представља једну од најквалитетнијих и најозбиљнијих православно-националних и нестраначких организација у Србији, која има своје подружнице скоро у свим већим градовима у земљи, али и у неким градовима у Расејању.

3. Познато је да су Ваше трибине (посебно оне у Београду, Нишу и Чачку) изузетно посећене. Има трибина када дође и преко хиљаду посетилаца. Објасните нам како Вам то полази за руком, ако узмемо у обзир скромна средства са којима располажете? У чему је тајна тако успешне организације ваших догађаја, није ли то својеврстан феномен?

Успех не зависи од новца са којим располажете, већ од Божјег благослова, честитих намера, спремности за жртву у границама ваших моћи и много труда да то што хоћете паметно и организујете. Свети Сава може да нам буде образац својеврсног духовног и националног „менаџера“ и организатора у 21. веку. Све што је урадио и све што намеравао да уради изгледа као да је иза њега стајао читав тим националних менаџера. Уствари, тајна организационог успеха пројеката које је Свети Сава водио крије се, на првом месту, у Божјем благослову који је имао, а тек на другом у државној подршци оног времена. Не знам како Двери стоје са Божјим благословом (трудимо се да га задобијемо), али знам да Двери немају државну подршку. Када је и ако је будемо имали – направићемо чудо! Дверјани се на личном плану труде да честито живе и раде, да се „избављају постом и молитвом“, а онда се окупљамо, саборно се договарамо шта ћемо и како ћемо, дакле, код нас нема вођа и лидера већ само оних који су преузели веће или мање бреме обавеза. Саборна свест у времену у којем живимо (на фону јеванђељске мисли старо вино у мехове нове) – то је тајна нашег успеха.

4. У току је припрема темата „Двери српских“ поводом десетогодишњице НАТО-бормбардовања. Можете ли нам рећи нешто више о том издавачком подухвату? Ради се о врло озбиљном истраживачком и уредничком задатку: обухватити све што нам се у тих 78 дана 1999. године догодило, открити последице бомбардовања и по будућност Србије као државе, али и последице по здравље људи и природу наше земље ако се узму у обзир бомбе са осиромашеним уранијумом којима су нас наши „вековни савезници“ бомбардовали. Наравно, у том броју биће обухваћено и бомбардовање Републике Српске 1995. године, као и мишљења светских и домаћих научника и познатих личности о будућности НАТО алијансе и односу Србије према овом војном савезу. Мислим да је бомбардовање Србије 1999. године почетак краја НАТО алијансе. Размислите о њеној снази коју је имала 1999. године и упоредите је са садашњом (порази у Авганистану, Ираку, међусобна неслагања, економски ломови у највећим државама НАТО-блока) и схватићете да она стрмоглаво иде у пропаст. Надам се да њено пропадање неће поново „закачити“ нашу земљу и да ће се Србија вешто измакнути од загрљаја рањене звери.

5. Петог фебруара 2009. организујете на Машинском факултету у Београду прославу поводом десетогодишњице постојања. Можете ли нам рећи нешто више о самој манифестацији?

Закључили смо да плодотворни десетогодишњи рад мора бити обележен никако другачије него озбиљно организованом акцијом. То ће бити и прилика да се сви погледамо у очи шта смо урадили и шта нисмо, као и шта треба радити у другом десетлећу. Велики број људи које смо позвали, уверени смо, треба да нам помогну у проналажењу одговора на задата питања. И сви други заинтересовани посетиоци су добро дошли.

6. Можете ли нам рећи како сада, после временске дистанце од десет година, оцењујете резултате и домете које је постигла ваша организација и ви лично у њој?

Лично сам поносан што сам у ових десет година имао прилике да радим заједно са часним и поштеним младим Србима и Српкињама и што никаквих деоба и раскола није било у претходној деценији нашег рада. Само то је велики успех и за сваку похвалу. (Тек онда треба узети у обзир колико смо подигли квалитет рада: погледајте наше часописе и књиге, трибине, ТВ продукцију, дигитално издаваштво, интернет презентацију.) У претходних десет година било је супротстављених мишљења у Дверима, али су сва била решавана у већ поменутом саборном принципу. Немамо ни једну табу тему, ни једно питање и сумњу коју не постављамо на дневни ред наше организације. Не одлазимо док проблем не решимо, не сакривамо ствари под тепих и не пуштамо да рана загноји. Решавамо проблем одмах и до краја. Ако се неком докаже да није био у праву, ето згодне прилике да се бори са личном сујетом и гордошћу и да је побеђује. Делује лако, али верујте ми – није. Знам то на личном плану.

7. Како коментаришете све учесталије нападе на вашу организацију од стране неких невладиних организација и медија? Често вас убацују у контекст клеро-фашизма и нетрпељивости према другима. Шта мислите о томе?

Нека свако ради свој посао и за плату коју прима: ми радимо наше, они раде њихово. Они који нас без икаквих основа лажно оптужују за, како рекосте, клеро-фашизам и нетрпељивост према другима добијају своју плату од оних који их плаћају. Приметио бих само да то раде врло невешто и примитивно. Иза нас је 40 бројева часописа, на стотине трибина и видео и ТВ емисија и нигде нема ни трага ксенофобичности и мржњи према другима. Онога чега има и чега ће бити јесте јасна борба против непријатеља нашег народа. Ако им то смета, онда то више говори о њима него о нама.

8. У последње време много се пише о литургијским споровима у Српској Православној Цркви. Какав је став Двери по том питању?

Српски сабор Двери, као лаичко удружење православних Срба, није и неће се бавити у последње време толико медијски популарним унутарцрквеним и литургијским питањима. Њима се, по уставу СПЦ, баве надлежни у нашој Цркви. Ми се, на личном нивоу, трудимо да живимо литургијским животом, да се редовно исповедамо и причешћујемо, и то личносно литургијско питање је једино питање које нас дверјане интересује. Ми смо, са благословом од Светог Архијерејског Синода додељеног нам духовника, још пре скоро годину дана издали саопштење у којем смо то јасно рекли, напоменувши да Двери своје активности обављају са благословом надлежног епархијског архијереја. Тако је било до сада и тако ће и остати. На конкретном примеру то вам могу и доказати: Двери већ неколико година организују Летње духовне вечери у Чачку са благословом Епископа жичког Хрисостома, као и осмогодишње окупљање омладинских православно-националних организација у манастиру Студеници, такође са благословом Епископа жичког Хрисостома. Тако је и у другим митрополијама и епархијама СПЦ где активно радимо: београдско-карловачкој, нишкој, врањској, ваљевској, шабачкој, рашко-призренској… За десет година нашег рада ни у једном тексту, ни у једном броју часописа, ни у једној емисији нисмо се бавили унутарцрквеним и литургијским питањима. И нећемо.

Црква је, да напоменем, последња институција српског народа која још увек није разбијена и зато је многим нашим непријатељима на мети. Наша обавеза, као православних Срба, јесте да Српску Православну Цркву чувамо и поштујемо, а не да је, макар и са добрим намерама, разбијамо. Свим Србима предлажем следеће: хајде да у следећих десет година свако ради оно што је у опису његовог посла и нека се не меша у послове других. Гарантујем успех! Крајње је време да научимо да нисмо за свако питање најпозванији и најпаметнији, да нисмо сви дати за све. Лекар треба да лечи, свештеник да исповеда и причешћује, учитељ да учи, судија да суди, војник да нас брани… Оно што све ове трудбенике увезује и што нам је најпотребније је много више плодотворног дијалога између свих нас. Тврдим да тог дијалога између Срба данас нема и да је он један од основних разлога зашто нам је овако како нам је, а добро нам није.

9. За крај, можете ли нам рећи које су то Двери будућности и како видите вашу мисију у временима која долазе?

Двери су ми помогле да осетим вредност саборне заједнице младих православних Срба. Саборна свест представља највећи национални потенцијал српског народа кроз векове. То је, уједно, ударна песница друштвених промена које ће се догодити у Србији. Не знам када, али знам да то време долази.

ДИГИТАЛНИ АНЂЕО

ОВО ЈЕ ПРОВИ ДЕО :::: А ИМА ИХ ЈОШ 15так МОЕЖЕТЕ ИХ НАЋИ НА YOUTUBE-у

Ава Јустин Поповић

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник. Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин. Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић - лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци... Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

По казивању неких ћелијских сестара, у Ћелије је дошао 28. маја 1948. Прогнан са Богословског факултета, овде се налазио у некој врсти заточеништва. Ћелије тада постају место ходочашћа за многе који су желели да га виде и добију духовне поуке и савете. То је описао Душан Васиљевић у своме Сећању на оца Јустина. Међу најзначајније његове ученике убрајају се: митрополит Амфилохије Радовић, епископи Атанасије Јевтић, Артемије Радосављевић и бачки Иринеј Буловић. На Богословском факултету предавао је и патријарху Павлу Догматику. Преко тридесет година је провео у Ћелијама, учинивши их једним од најпознатијих српских манастира. Његов гроб, који се налази у непосредној близини манастирске цркве, и данас привлачи посетиоце и поштоваоце. На овом гробу су се, према предањима, дешавала чудеса и исцељења. Неки поштују Јустина Поповића као светитеља, иако још није званично канонизован. Постоји и икона на којој је представљен као преподобни Јустин Ћелијски и држи у руци књигу Житија светих. Био је противник екуменизма у православљу називајући га једним именом „свејерес“. Своје мишљење о томе изнео је у књизи „Православна црква и екуменизам“. У Ваљеву постоји Духовна библиотека „Отац Јустин“.

КЊИЖЕВНА ДЈЕЛАТНОСТ

Убрзо после Првог светског рата јавио се књигом Филозофија и религија Ф. М. Достојевског (1923). По оцени неких ово дело Јустиново је једна од првокласних и најбољих студија уопште о генијалном руском писцу.Јустин Поповић, који је у међувремену постао професор догматике на Теолошком факултету, своју тему о Достојевском је унеколико проширио у новој књизи под насловом Достојевски о Европи и Словенству (1940). Религиозна мисао руског писца послужила је Јустину Поповићу да реинтерпретира религиозну филозофију православља. Постављајући у новим условима, пред Први светски рат, питање односа Европе и словенства, којом су се бавили још словенофили, блиски Достојевском, Јустин Поповић је посредно отварао и српско питање. Било је то пред сам почетак Другог светског рата. Приредио је 12 томова Житија светих, за сваки месец у години по једна књига. Сваки том има по неколико стотина страна и представља синтезу много разних извора систематично сакупљених и приређених. Осим ових житија, сабрана дела Јустина Поповића имају 33 тома. Говорио је течно четири страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем са више језика.

Значајнија дела:

Комадант Миланковић Вељко

И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче! Истицао је авryст ратне 1991. roдие.Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука: 'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака.... Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу: - Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. . Непун сат и по касније присгигла је нова порука: "Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..." Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша: "Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад." Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине... У сазвежђу "Белог вука" Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића. Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко. Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора. На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић. После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега. Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . . Четрдесет шест »Вукова« оалобађа Јасеновац Ватрено крштење »Вуков" су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садејсгву са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над телевизијским релејом и пробили информативну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље. Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонијн. Убрзо, процењујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске крајине хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу. Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на левој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територије под јаком усташком контролом, иэбијају на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окучана. Са запрепашћењем су консгатвали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах. Окучани су одбрањени, важна села Товац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна дивљања у српском Јасеrговцу. +++++++++++++++++ Спреман сам, господо безусловно извршити сваку влшу наредбу, сем оне која представља оцигледну издају српског народа и његових национално-државних интереса - обратио се поручник МиланковиА својим претпостављенима у Команди Корпуса ++++++++++++++++ - Иэбора а времена за чекање рги нисмо имали. Моралн смо напасги одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду­ бичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих "Вукова са Вучјака". . . Кажа о херојима итрговцима Пошто одобрење за напад на Новсуl није стигло, "Вукови" се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повла че усвоју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се "Вукови" у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбра не имале су задатак да фронrално креу~ ка Новој Градишци. .. Све је у бази на Вучјаку било у энаку прилрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Браико Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац. И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без эваничне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a ое је задржан последњи. Касннје се испоставило да су тих месц и кусур дана бнли кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху полжељни тих дана. А поруч ник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса: - Сnремаи сам, господо, безугловва пэвршити сваку вашу наредбу, сем ове која предсгавља очнгледеу издају српског народа и његових национално - државинх нитсреса! Српски га метек није га хтео. . . Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Машићка Шагoвина, падају Ширинци, угрoжени су Чаглић, Бодска, Окучани... На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати. - Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или сграначке ратове, Србима се не пише ништа добро - казао ми је Вељко. Три пута је тком децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина нли нека виша смисао учинили су да не буде ни огребав оа сеојнх. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су "Вукови" под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији "дрине" без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио "систсм навлаченња на танак лед.. ..) Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптсром, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено. Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je "Операција коридор", а њу је тсшко било и замислити без "Вукова са Вучјака". Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањнеој нози (тако је било у свим биткама током операције). Жестоким јуришом "Вукови", у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на "Путу Живота". . . >>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<< На захтев Милана Мартића, "Вукови" су у наставку операције "Кодридор" били у друroј тактичкој групи крајишког пуковника (сада генерала) Милета Новаковића. Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећкан.а, техника је спуштсна са брда и требало је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа! И, колона је кренула. На челу су били "Вукови" и невелика тенковска јединица "Сивци" (названа по своме храбром командиру, "ражалованом поручнику Сивцу"). У жестоким борбама "у ходу" - преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа - успевају да се пробију и лровуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине.. У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца: "Момци 'вечитог поручиика Милаиковића' нзвели сy једини класнчан јурииш "на нонж" виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у сгрелце нзнели заставу у прве редове и, лосле команде "Нож на пушке!' полетели грудима на непријатељске ровове. .. јуришајући на Јакеш, стратсшку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова"" Двадесетак их је ранњено. Јакеш је пао. Паника - "Вукови долазе! - захватила је Модричу. . " ". . . саВучјака српспки добровоњци..." Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана ++++++++++++++++ Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањеној нози, тако је било у свим биткама током опервције ++++++++++++++++ Генералске чинове добили су Мартић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy команданта елитног батаљона. И потапшан је по рамену. А одмах по пробијању Коридора, "Вукови" су поноео у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из касарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У нстом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташкнм формацнјама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и "блинднраног" Бијелог брда. Даље се није могло: тенкови неисправни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . . Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Кота 181, је одржана, Бијело брдо је пало, позиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива. После краћег предаха, "Вукови" су прикључени четвртој тактичкој групи пуковника Пере Чолића. У нову борбу улазе одмах. За два дана, линију фронта гпомерају седам километара! Заузимају село Брђане, чиме је пробијена прва линија усташке одбране Градачца из правца Пелагићева. Потпуно овладавају селима Турићи, Савићи, Буквик Горњи и Доњи, Липорашће. Следи усташка офанзива из правиа Тузле. "Вукови" су хитно, ноћу пребачени на правац Церика, у епицентар удара. Два дана касније, офанзива је пропала, нападачи у расулу одбачени. Место у историЈн, легенди и песми Потом, из разлога који нису битни за ову причу, одлазе на одмор. Но не задуго. Уследио је усташки напад на Републику Српску Крајину. "Вукови са Вучјак" су, треба ли напомиrњати, хитно пребачени тамо где је најтеже. Оне ноћи кад је "Бснковац висио" ускачу на прве линије и, зајендо са "Српским тигровима", држе фронт наспрам усташке оклопно-пешадијске бригаде... Српски Бенковац није пао. У уличним борбама у селу Кашићи, 4. фебруара ратне 1993, гелером од немачке гранатс испаљене из усташког оруђа поroђeн је у десну страну груди поручник Вељко Миланковић. . . И пре но што је пољубац смрти nопримио укус неопозивости (14. фебруара, на ВМА у Београду), Вељко Мнланковкћ се беше преселио у историју, легенду и песму (""Иде Вељко, за њим иду момци / са Вучјака српски добровољци"). "Вукови са Вучјака" остали су на бенковачком фронту, и даље се јуначки 6орећи. >>Још жешће, за успомену на свога неумрлог командаита!" поручили су ових дана. "Предање о српском Обилићу, преко успомене на Вељка, живјће у нама. .<< Неколико дана пред одлазак на бенковачки фронт, Вељко Миланковић јавио ми се из Новог Сада и позвао ме да, ако икако моry, дођем. Разговарали смо до касно у ноћ: о рату, части, спободи, Отаџбини, о Уједињеним Српским Земњама, о издаји и трговини светинњама. .. Полазећи, казао сам му само: "Чувај се!" Док сам жив, памтићу како сс тада осмехнуо и, без патетике, поново цитирао "Не видети никога никад више. То је једини правн опис смрти."

БРАНИСЛАВ МАТНЋ

БИОГРАФИЈА ПРЕУЗЕТА СА www.rpvgd.info

Свети Владика Николај Велимировић

Године 1919. Николај је изабран за владику жичког, а затим охридског (1920-1934). Када је укинута Охридска епархија постављен је за епископа охридско- битољског са седиштем у Битољу (1930-1934), а одатле је враћен у Жичу као епископ жички са седиштем у Краљеву (1935-1941). Због његовог угледа и утицаја, Немци су га, одмах по окупацији Србије, ухапсили и затворили у манастир Љубостињу, затим Војловицу и најзад, спровели у логор Дахау. Када се рат завршио, Николај је отишао у Америку где је и одакле је до последњег даха деловао као теолог, родољуб и просветитељ. Умро је 18. марта 1956. године и сахрањен у порти цркве Светог Саве у Либертвилу. Посмртни остаци пренети су му у родни Лелић 12. маја 1991.

Од Светог Саве до данас ниједан Србин није оставио за собом тако блиставо дело као Владика Николај. Био је пре свега јеванђеоски човек, прави Христоносац, али и велики духовник, песник, књижевник, историчар, филозоф, беседник...

Његова сабрана дела сачињавају томови књига са око 12 000 страница. Најважнија дела Николајева су: О васкрсењу Христовом (1910), О Боки Которској (1910), Религија Његошева (1911), Беседе под Гором (1912), Беседе изнад греха и смрти (1914), Речи о свечовеку (1920), Молитва на Језеру (1922), Нове беседе под Гором (1922), Мисли о добру и злу (1923), Омилије (1925), Охридски пролог (1928), Рат и Библија (1931), Вера образованих људи (1931), Симболи и сигнали (1932), Царев завет (1933), Духовна лира (1934), Емануил (1937), Номологија (1940), Земља недођија (1950), Живот св. Саве (1951), Жетве Господње (1952), Касијана (1952), Песме молитвене (1952), Диван (1953), Једини Човекољубац (1958), Први Божји закон (1959), Рајска пирамида (1959).

Св. Василије Чудотворац

Свети Василије Чудотворац 

МОЛИТВА СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ ЧУДОТВОРЦУ 

Свети  оче  Василије , помоћниче  силни  и  заштитниче  милосрдни , чуј  сада молитве  наше , сузе  и  уздахе. Као  добри  пастир  који  тражи  залутале  овце  и  за  њих  страда , окупи  нас  око  кивота  твојега  и  научи  чудотворним  поукама  твојим  да  би  смо  ти  благодарили  и  славили  Оца  небеског. Наше  се  душе  грче  у  пороцима , али  и  плачу  у  покајању  као  заблудели  син  који  је  тражио  оца  да  му  опрости  и као  посрнула  жена  која  је  признавала  грехе. Сагрешисмо  много , сагрешисмо  у  знању  и  незнању , гордим  мислима  и  себичним  срцем , речима , делима  и  пропуштањем  те неучинисмо  многа  доброчинства. Зато  погледај  на  нас  рањене  и  изобличене  у  неваљалству. Погледај  и  ублажи  болове  и  патње душе  и  тела  и  даруј  нам  изгубљени  мир , братску  љубав  и  радост  небеску. Молимо  те , позови  све  Свете  из  рода  нашега , све  Свете  мученике  праведнике  и  преподобне  и  заједно  са  њима  умоли  Господа  слављенога  у  Пресветој  Тројици  да  нам  подари  опроштај  грехова  и  спаси  нас  од  адске  пропасти. Тако  покајани  и  поучени  да  би  смо  могли  тебе  величати  и  с  тобом  славити  Беспочетног  Оца  са  Јединородним  Сином  и  Животворним  Духом  сада  и  увек  и  у  векове  векова.Амин! 
 

Свети  Василије  Острошки  родом  из  Попова  Села  у  Херцеговини , од  родитеља  простих , али  благочестивих. Од  малена  беше  испуњен  љубављу  и  љубављу према Цркви Божијој , а када  поодрасте , оде  у требињски  манастир  Успенија  Богородице  и  прими  монашки  чин.  Као  монах  убрзо  се  прочу  због  свог  озбиљног  и  ретког  подвижничког  живота. Јер  налагаше  на  себе  подвиг  за  подвигом , све  тежи  од  тежега. Доцније  би  изабран  и  посвећен  за  епископа  захумског  и  скендеријског , мимо  своје  воље. Као  архијереј  најпре  становаше  у  манастиру  Тврдошу , и  одатле  као  пастир  добри  утврђиваше  стадо  своје  у  вери  православној  чувајући  га  од  свирепства  турског  и  лукавства  латинског. А  када  би  и  сувише  притешњен  непријатељима , и  када  Tврдош  би  разорен  од  турака , пресели  се  Василије  у  Острог , где  се  тврдо  подвизаваше  ограђујући  стадо  своје  беспрестаним  и  топлим  молитвама  својим. Представи  се  мирно  Господу , у 16. веку , оставивши  своје  целе  и  целебне  мошти , неиструлеле  и  чудотворне  до  дана  данашњег. Чудеса  на  гробу  Светог  Василија  су  безбројна. K  његовим  моштима  притичу  и  хришћани  и  муслимани , и  налазе  исцељења  у  најтежим  болестима  и  мукама  својим. Велики  народни  сабор  у  Острогу  бива  сваке  године  о  Тројицама.  
 

Манастир  Острог , доњи  манастир  и  горњи , где  је  у  ћелијама  живео  у  испосништву  Свети  Василије  Острошки , једна  је  од  највећих  светиња. Сваке  године  на  дан  Светог  Василија  12. маја на  десетине  хиљада  поклоника  долази  у  Острог  да се  поклони  моштима  великог  чудотворца.

Обичај  је  да  се  од  доњег  до  горњег  манастира  иде  пешице , а  ко  долази  први  пут  треба  да  иде  бос.

Острошки  монаси  подигли  су  црквицу  Светог  Крста  у  острошкој  стени у  близини  келије у  којој  се  подвизивао  Свети  Василије.

По  предању  Свети  Василије  се  упокојио  на  месту  где  сада  расте винова лоза у камену, иако је  надморска  висина већа  од  700 метара  на којој  иначе винова лоза  не  успева . 

Небојша М. Крстић

Оснивач и Председник Отачаственог покрета Образa

Небојша М. Крстић рођен је у Нишу, на дан Успења Пресвете Богородице 1964. године, од оца Милутина и мајке Ружице.

По образовању социолог и теолог, написао је четири књиге и више стотина чланака, текстова и студија из области православног богословља, философије, политикологије, геополитике, аналитике глобализма и проблематике верских секти. Превођен је на руски, белоруски, немачки и енглески језик.

Свој национално-патриотски рад отпочео је кроз србску православну публицистику. Почетком 90-их основао је и уређивао богословски тромесечник "Логос", а потом и Православни патриотски часопис за државотворну обнову Србства "Образ". Била су то, по многим оценама, два најелитнија србска православно-национална часописа после Другог светског рата. Основао је Издавачки дом Србски Образ, који је објавио неколико десетина књига из области православног патриотизма.

Био је члан редакција и сарадник бројних црквених и национално-патриотских часописа: "Светигора", "Збиља", "Бели орао", "Београдски дијалог", "Византијско огледало", "Монархија", "Православље", "Војска", и др, а такође и члан Удружења књижевника Србије и сарадник подлиска "Култура - уметност - наука" дневног листа "Политика".

Свакако највећи труд и љубав уложио је у рад са србском омладином, за коју је сматрао да је једино способна да изведе духовни и национални препород Србства. Уверен да васкрс србске нације неће бити могућ уколико се духовно присебни и отачаствено одговорни Срби и Србкиње затворе у дебатне кружоке, Небојша М. Крстић је сву своју снагу усмерио ка политичком организовању србских националиста заснованом на вредностима светосавског национализма, православне Монархије и органског друштвеног уређења. Следећи политичку и државотворну мисао Владике Николаја и Димитрија Љотића, основао је и предводио Отачаствени покрет Образ као организацију која се непоколебиво и бескомпромисно бори за "школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем и државу и са Божијим благословом".

Као изузетан говорник, поучавалац и организатор, Небојша М. Крстић се истицао најпре као сарадник Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, а потом и као Оснивач и Председник Отачаственог покрета Образ. У оба својства учествовао је на стотинама трибина, предавања, симпозијума, радио и ТВ емисија широм Србских Земаља. Као несебичан и неуморан борац за Србство, учествовао је у оснивању Српског националног већа Косова и Метохије.

За философско-богословску студију "Појам Логоса код Светог Јована Богослова" објављену у часопису "Логос" (1-4/1991) награђен је Светосавском наградом Његове Светости Патријарха Србског Господина Павла за 1991. годину. За зборник "Православље и политика" (Градац, Чачак 1993) добитник је прве годишње награде Југословенског удружења за научно истраживање религије за најбољу књигу из области религиологије објављену у 1993. години. Посмтрно му је додељена Награда за животно дело листа "Збиља".

Био је омладински репрезентативац Бокс клуба "Раднички" из Ниша и један од оснивача друштва за неговање србске борилачке традиције "Свебор".

Трагично је настрадао, под још нерасветљеним околностима, о Ваведењу Пресвете Богородице 2001. године.