Понедељак, Јун 29, 2009
Интервју са Бранимиром Нешићем, једним од утемељивача часописа „Двери српске“ (презето са сајта покрета ДВЕРИ СРПСКЕ )
Интервју са Бранимиром Нешићем, једним од утемељивача часописа „Двери српске“
Саборна свест је тајна нашег успеха
Аутор: Недељник "Печат", Објављено: 03. 02. 2009.
Интервју са Бранимиром Нешићем, једним од утемељивача часописа „Двери српске“ и удружења Српски дабор „Двери“
Поводом обележавања десетогодишњице постојања часописа „Двери српске“ и удружења Српски дабор „Двери“, разговарамо са Бранимиром Нешићем, једним од оснивача овог часописа и удружења.
1. Господине Нешићу, можете ли нам објаснити одакле уопште идеја за покретање једне овакве националне (у почетку само студентске) иницијативе? Ово вас питам посебно узевши у обзир окружење и друштвену климу која је тада доминирала, а која, признаћете, није била наклоњена вредностима очувања националног идентитета које сте желели да (ре)афирмишете?
Ако се узме у обзир полувековна комунистичка диктатура у којој је све што има везе са Србијом и Српством било углавном цензурисано, цела последња деценија 20. века у Србији била је посвећена и духовном и демократском и националном и државном „прогледавању“ српског народа. У том својеврсном враћању српског народа Богу (кроз Православље) и роду (кроз велики број намерно заборављених српских православно-националних мислилаца), било је много искушења, скретања, лажних и намерно подметаних квазидуховних и квазипатриотских темеља. Велики број опозиционих странака у Србији (ако су оне уопште биле опозиционе, јер не треба заборавити да су скоро све изашле испод Брозовог шињела), нису успевале да се изборе и да поврате праве државотворне и демократске обрасце националне Србије. После великих протеста 1996/97. и свих потоњих дешавања која нису ништа плодотворно донела у оздрављивању српског народа, са још двоје студената Филолошког факултета у Београду (Оливера Дуњић и Бошко Обрадовић, заједно са мном студенти непостојеће катедре за србистику дотичног факултета), схватили смо да морамо да кренемо од самог почетка, да су све наше „друштвене“ куће с краја 20. века биле подигнуте на песку и да морамо темеље поставити на чврстој подлози. Тако се Савиндана 1999. појавио први број Двери, као гласило студената србистике непостојеће катедре за србистику Филолошког факултета.
2. Можете ли нам приближити како су изгледали ти „дверјански“ почеци на Београдском Универзитету?
Већ у првом броју засновали смо своју редакцијску политику на познатим мислима Светог Николаја Српског: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе“. Надам се да смо ту поруку успели да одржимо у протеклих 10 година нашег постојања. Када је о почецима реч, могу да вам кажем да ме за то време веже огромна количина позитивне енергије и невероватног ентузијазма који сам, заједно са свим другим људима који су се касније прикључили, имао у то време. Први бројеви су, у ствари, били студентски фанзини, које смо фотокопирали и ручно хефтали, у тиражу од само неколико стотина примерака. Прве трибине које смо већ после неколико месеци почели да организујемо на Филолошком факултету и наша прва комуникација са заинтересованим студентима других факултета Београдског универзитета, представљају почетак формирања нашег удружења. Данас, Српски сабор Двери представља једну од најквалитетнијих и најозбиљнијих православно-националних и нестраначких организација у Србији, која има своје подружнице скоро у свим већим градовима у земљи, али и у неким градовима у Расејању.
3. Познато је да су Ваше трибине (посебно оне у Београду, Нишу и Чачку) изузетно посећене. Има трибина када дође и преко хиљаду посетилаца. Објасните нам како Вам то полази за руком, ако узмемо у обзир скромна средства са којима располажете? У чему је тајна тако успешне организације ваших догађаја, није ли то својеврстан феномен?
Успех не зависи од новца са којим располажете, већ од Божјег благослова, честитих намера, спремности за жртву у границама ваших моћи и много труда да то што хоћете паметно и организујете. Свети Сава може да нам буде образац својеврсног духовног и националног „менаџера“ и организатора у 21. веку. Све што је урадио и све што намеравао да уради изгледа као да је иза њега стајао читав тим националних менаџера. Уствари, тајна организационог успеха пројеката које је Свети Сава водио крије се, на првом месту, у Божјем благослову који је имао, а тек на другом у државној подршци оног времена. Не знам како Двери стоје са Божјим благословом (трудимо се да га задобијемо), али знам да Двери немају државну подршку. Када је и ако је будемо имали – направићемо чудо! Дверјани се на личном плану труде да честито живе и раде, да се „избављају постом и молитвом“, а онда се окупљамо, саборно се договарамо шта ћемо и како ћемо, дакле, код нас нема вођа и лидера већ само оних који су преузели веће или мање бреме обавеза. Саборна свест у времену у којем живимо (на фону јеванђељске мисли старо вино у мехове нове) – то је тајна нашег успеха.
4. У току је припрема темата „Двери српских“ поводом десетогодишњице НАТО-бормбардовања. Можете ли нам рећи нешто више о том издавачком подухвату? Ради се о врло озбиљном истраживачком и уредничком задатку: обухватити све што нам се у тих 78 дана 1999. године догодило, открити последице бомбардовања и по будућност Србије као државе, али и последице по здравље људи и природу наше земље ако се узму у обзир бомбе са осиромашеним уранијумом којима су нас наши „вековни савезници“ бомбардовали. Наравно, у том броју биће обухваћено и бомбардовање Републике Српске 1995. године, као и мишљења светских и домаћих научника и познатих личности о будућности НАТО алијансе и односу Србије према овом војном савезу. Мислим да је бомбардовање Србије 1999. године почетак краја НАТО алијансе. Размислите о њеној снази коју је имала 1999. године и упоредите је са садашњом (порази у Авганистану, Ираку, међусобна неслагања, економски ломови у највећим државама НАТО-блока) и схватићете да она стрмоглаво иде у пропаст. Надам се да њено пропадање неће поново „закачити“ нашу земљу и да ће се Србија вешто измакнути од загрљаја рањене звери.
5. Петог фебруара 2009. организујете на Машинском факултету у Београду прославу поводом десетогодишњице постојања. Можете ли нам рећи нешто више о самој манифестацији?
Закључили смо да плодотворни десетогодишњи рад мора бити обележен никако другачије него озбиљно организованом акцијом. То ће бити и прилика да се сви погледамо у очи шта смо урадили и шта нисмо, као и шта треба радити у другом десетлећу. Велики број људи које смо позвали, уверени смо, треба да нам помогну у проналажењу одговора на задата питања. И сви други заинтересовани посетиоци су добро дошли.
6. Можете ли нам рећи како сада, после временске дистанце од десет година, оцењујете резултате и домете које је постигла ваша организација и ви лично у њој?
Лично сам поносан што сам у ових десет година имао прилике да радим заједно са часним и поштеним младим Србима и Српкињама и што никаквих деоба и раскола није било у претходној деценији нашег рада. Само то је велики успех и за сваку похвалу. (Тек онда треба узети у обзир колико смо подигли квалитет рада: погледајте наше часописе и књиге, трибине, ТВ продукцију, дигитално издаваштво, интернет презентацију.) У претходних десет година било је супротстављених мишљења у Дверима, али су сва била решавана у већ поменутом саборном принципу. Немамо ни једну табу тему, ни једно питање и сумњу коју не постављамо на дневни ред наше организације. Не одлазимо док проблем не решимо, не сакривамо ствари под тепих и не пуштамо да рана загноји. Решавамо проблем одмах и до краја. Ако се неком докаже да није био у праву, ето згодне прилике да се бори са личном сујетом и гордошћу и да је побеђује. Делује лако, али верујте ми – није. Знам то на личном плану.
7. Како коментаришете све учесталије нападе на вашу организацију од стране неких невладиних организација и медија? Често вас убацују у контекст клеро-фашизма и нетрпељивости према другима. Шта мислите о томе?
Нека свако ради свој посао и за плату коју прима: ми радимо наше, они раде њихово. Они који нас без икаквих основа лажно оптужују за, како рекосте, клеро-фашизам и нетрпељивост према другима добијају своју плату од оних који их плаћају. Приметио бих само да то раде врло невешто и примитивно. Иза нас је 40 бројева часописа, на стотине трибина и видео и ТВ емисија и нигде нема ни трага ксенофобичности и мржњи према другима. Онога чега има и чега ће бити јесте јасна борба против непријатеља нашег народа. Ако им то смета, онда то више говори о њима него о нама.
8. У последње време много се пише о литургијским споровима у Српској Православној Цркви. Какав је став Двери по том питању?
Српски сабор Двери, као лаичко удружење православних Срба, није и неће се бавити у последње време толико медијски популарним унутарцрквеним и литургијским питањима. Њима се, по уставу СПЦ, баве надлежни у нашој Цркви. Ми се, на личном нивоу, трудимо да живимо литургијским животом, да се редовно исповедамо и причешћујемо, и то личносно литургијско питање је једино питање које нас дверјане интересује. Ми смо, са благословом од Светог Архијерејског Синода додељеног нам духовника, још пре скоро годину дана издали саопштење у којем смо то јасно рекли, напоменувши да Двери своје активности обављају са благословом надлежног епархијског архијереја. Тако је било до сада и тако ће и остати. На конкретном примеру то вам могу и доказати: Двери већ неколико година организују Летње духовне вечери у Чачку са благословом Епископа жичког Хрисостома, као и осмогодишње окупљање омладинских православно-националних организација у манастиру Студеници, такође са благословом Епископа жичког Хрисостома. Тако је и у другим митрополијама и епархијама СПЦ где активно радимо: београдско-карловачкој, нишкој, врањској, ваљевској, шабачкој, рашко-призренској… За десет година нашег рада ни у једном тексту, ни у једном броју часописа, ни у једној емисији нисмо се бавили унутарцрквеним и литургијским питањима. И нећемо.
Црква је, да напоменем, последња институција српског народа која још увек није разбијена и зато је многим нашим непријатељима на мети. Наша обавеза, као православних Срба, јесте да Српску Православну Цркву чувамо и поштујемо, а не да је, макар и са добрим намерама, разбијамо. Свим Србима предлажем следеће: хајде да у следећих десет година свако ради оно што је у опису његовог посла и нека се не меша у послове других. Гарантујем успех! Крајње је време да научимо да нисмо за свако питање најпозванији и најпаметнији, да нисмо сви дати за све. Лекар треба да лечи, свештеник да исповеда и причешћује, учитељ да учи, судија да суди, војник да нас брани… Оно што све ове трудбенике увезује и што нам је најпотребније је много више плодотворног дијалога између свих нас. Тврдим да тог дијалога између Срба данас нема и да је он један од основних разлога зашто нам је овако како нам је, а добро нам није.
9. За крај, можете ли нам рећи које су то Двери будућности и како видите вашу мисију у временима која долазе?
Двери су ми помогле да осетим вредност саборне заједнице младих православних Срба. Саборна свест представља највећи национални потенцијал српског народа кроз векове. То је, уједно, ударна песница друштвених промена које ће се догодити у Србији. Не знам када, али знам да то време долази.
Smrt Fasizmu!
Uvaaaa fasisti!!!